MUZIČAR, ŽALIM SLUČAJ, AL' MNOGO MI SE JEO KUKURUZ !

Nekoliko kraćih epizoda (proleće 2010.)

1. 

Neki tip navalio da me slika, slika... k’o što se povremeno dešava.
Al’ malo sam ga malo zeznuo!
Sve vreme sam gledao u gitaru (znači glava okrenuta na dole), tako da...
Sve će mu fotografije biti iste, he he...

2.
Jedan drugi tip zastao da me sluša – dobro, to je o.k. Al’ nije o.k. to što nije prestao da gricka semenke i da mi pravi đubre ispred "radnje"! To me mnogo nervira! Nekada se i požalim...

Jednom su neki momci jeli nešto i, pošto su bili tik uz moje pojačalo, počela je da kaplje masnoća iz tog što su bili jeli...
I dan-danas, kao uspomena, stoji masna mrlja na tananom najlonu koji (ispod metalnog "rupičastog" poklopca) štiti zvučnik pojačala od prašine.
Ovoga sa semenkama sam danas hteo da oteram tako što sam prestao da sviram (obično to upali). Kao nešto čačkam oko gitare...
Ali on se je tek na zahtev svoje devojke "odlepio" od mene. U odlasku je ubacio nešto. Fala mu...
Inače, pre početka svirke uvek malo pometem ispred svoje "radnje", odšutiram pikavce, papiriće i tako to...

3.
Neki klinac (deca, šta ćeš...) mi malo, udarcem nogom, pomeri koferčić (što služi kao „kasa“).
Majka ga pita, kao, zašto ne gleda kuda ide...
A meni ništa (izvinjenje, na primer).
Ali to nije strašno!
Dešava se da mi i odrasli nagaze ili šutnu to moje koferče i posle me i ne pogledaju, a kamo li da se izvine...
A baš bih voleo da vidim kako bi reagovali kada bih ja prošao pored njihovog radnog mesta i gurnuo im nogom nešto.
Mislim, hoću reći, ja jesam na ulici i može da se desi da me neko ne primeti... al’ izviniti se – nije valjda tol’ko teško, majku mu!
Inače, prethodno koferče je par puta bilo i pregaženo automobilima koji se muvaju po pešačkim zonama!

4.
Video sam nekog dečka koji je stavio prednji točak od bicikla na skejt, pa tako vozi...
Eto rešenja kako transportovati skejtbord do kuće, a da ne mora da se nosi u ruci. 

Ili za slučaj cepanja gume na prednjem točku.
Izvinjavam se, ovo nema veze sa mojim poslom...

5.
Prolaze neke starije žene, ili mladje babe, kako se uzme. Čet’ri-pet "komada".
Zastanu... Neke od njih mi ubace nešto, al’ jedna se dugo mučila sa iskopavanjem para iz novčanika...
I na kraju, pošto nije uspala, reče svojim drugaricama, ali onako malo glasnije, da bih mogao i ja da čujem:
"Nemam ništa sitno! Imala sam, ali sam dala onome za kukuruz!"
Ja posle nešto razmišljam...
Možda je trebalo da pitam gospodju kod kog prodavca tačno je kupila taj svoj kukuruz... da idem da zahtevam odštetu!
Pa nije li me direktno oštetio?
Zbog njega mi je sinoć zarada bila manja!
Dabogda... da drugi put neko ubaci svu sitninu kod mene, pa da nema posle za taj njegov drljavi kukuruz! :)

No, ništa od toga, pošto kada treba da se jede, ljudi daju i krupniji novac, pa posle dobiju kusur...

Ali i meni se ponekad desi da mi traže kusur, stvarno!
Dobro, simpatično je to!
Znači da im je baš stalo da me počaste, kad ih nije blam da traže resto (a, eto, nemaju dovoljno sitnu paricu).
Ono, ubace 2 evra, a traže 1 nazad, ili od 1 evra traže kusur 50 centi.
Neki i sami to obave, da ja ne moram da prekidam sviranje! Jedino je smešno kada neko pokuša da, u ime kusura, uzme baš neki od onih novčića što stoje zalepljeni za (duplo) dno kofera (služe kao "mamac").

A znate l' za ono kad je jedna žena, jednom, ubacila 2 evra, a tražila je da joj vratim kusur... 1 evro i 90 centi, he he...

’Oću da kažem, zahvaljujem i na tih 10 centi, al’ sam bre izgubio dragoceno vreme dok sam joj brojao kusur. Bolje da sam nastavio da sviram. Misi’m, možda bi neko za to vreme ubacio 20 centi...

  Kada smo već kod 20 centi, jednom je jedna cigančica ubacila 20 centi. U stvari, prvo me je pitala da li ih hoću... he, he...

Ja samo samo slegnuo ramenima (glupo pitanje, al’ dobro, devojčica je bila).

Ali posle jedno dva’es minuta, eto nje ponovo.

Predomislila se. Vratila se da traži nazad svoje pare!

Možda je trebalo da joj naplatim proviziju... 

.