JESEN STIŽE, GITARICE MOJA...

Skoro u svakom gradu postoji po neki dežurni pacijent, onaj ko se stalno muva po centru i ide kući samo kad mora da spava. One po manjim mestima sam već manje-više popamtio, tako da, kada posle duže pauze ponovo navratim u neki od tih gradića i vidim nekoga od njih, pomislim u sebi: "O, pa 'de si, bre, tečo... još si tu, vidim...".

Mnogi od njih se deru po ulici: ima jedan što voli da filozofira, ima jedan politički govornik (mnogo kivan na Ameriku), jedan što ide od radnje do radnje i ćaska sa prodavcima, jedan koga ja nerviram, pa uvek nešto mumla kada prolazi pored mog radnog mesta... itd.

Dobio sam kroasan od neke žene, pa mi je bio tu negde pri ruci (na vrhu ranca). Znam da po tom gradiću stalno 'švrlja' jedan debeli i visoki... aj, da kažemo prosjak, mada on meni izgleda samo kao neko ko ne j... ništa da radi, pa se onda 'grebe' ceo život. Kada vidi nekoga ko mu je mušterija (znači, već mu je ranije davao neku siću), on brže-bolje do njega i, kao, "kako ste, šta radite...". Daju mu ljudi pare, ali slabo. On to svakodnevno radi, mesto je malo (možda 30-ak hiljada stanovnika), pa nije ni čudo. Kada prolazi pored mene, obavezno prođe sasvim blizu mog koferčeta i gleda kol'ko para ima unutra. Ne znam dal' je za sve ovo vreme već ukapirao da koristim mamac (videti tekst "Mamac"), al' sumnjam da se baš nešto detaljno bavio razmišljanjima o meni...

Elem, taj (gore pomenuti) kroasan nije mi bio uopšte bitan, jer obično u kombiju imam dovoljnu zalihu istih, pa sam bio isplanirao da ga dam njemu kad naiđe. A naići će 100%, nema šanse da ne naiđe...

Na kraju nije im'o ko da traži BIS...

Ali, kada je počeo da ide gore-dole tom glavnom ulicom (milion puta), mrzelo me da prekidam svirku i zovem ga da mu dam taj drljavi kroasan. Gledam čoveka... taze podšišan, ima preko 120 kila (visok je oko 185cm), kad hoda malo je nagnut unazad (zbog balansa, jer ga stomak vuče prema napred)... Ma, taj (bre) živi bolje od mene. Ništa ne radi u životu, osim što se šeta. Ipak, i pored toliko prepešačenih kilometara, on ima 40 kila viška. Zaključak: hrane mu ne nedostaje, sigurno. Pa, šta sad ima ja da mu pomažem da se dodatno 'tovi', je l' tako ili nije? Nije dobro za zdravlje. A, i nije mi se, kažem, prekidala svirka, jer mi je dobro išlo, iako nije bilo puno prolaznika.

Eno ga tamo kako 'snima' situaciju...

Znači, odustao sam od činjenja dobročinstva prema ovom solidno uhranjenom pedesetogodišnjaku.

Da, još nešto: tu nedaleko ima jedna kladionica i on je te večeri često (na svakih 10-15 minuta) navraćao do nje. Zastane, pogleda minut-dva, pa ponovo u šetnju. Stvarno ne znam kog je 'tatka' tražio tamo. Nije valjda da je uplatio nešto, pa je pratio rezultate (bila je subota veče, a tada se igra mnogo utakmica širom Evrope)? Ko bi ga znao...

Malo, po malo... ponestalo je prolaznika (rekoh već da je u pitanju bilo manje mesto), ali ja nisam posustajao. Svirao sam dok je bilo moguće, tj. dok i poslednji šetač nije, ili otiš'o svom toplom domu, ili ušao u neki od (malobrojnih) kafića u blizini.

Guslao bih ja još te večeri, ali mi nije dao jedan listić. Mali je pao sa drveta, zaglavio se između žica na gitari i gledao me onako... žuto.

A ja sam prepametno doneo sledeći zaključak: Jesen stigla, gitarice moja...