FACEBOOK stranica . . . . . . . Twitter . . . . . . YOUTUBE Kanal . . . . . . . B92 BLOG

12. 03. 2012.

ADDIO, DEDOLINO...


08. 03.2012. (četvrtak)

Trebalo je da, kada dovedem sina iz škole i žena se vrati sa posla, pođem. Ali padala je kiša, pa sam put odložio za uveče.

Krenuo sam oko 22h. Vozim i slušam "Kroniku dana" na hrvatskom radiju koji se odlično čuje.

Posle onog snežnog perioda pojavile su se neke rupe na tom putu (često prolazim tuda), koji nije autoput. Zašto baš tada, pojma nemam. Da l' zbog soli kojom su posipali put, ili je neki drugi razlog u pitanju - ne bih znao... Ali primetio sam da su u međuvremenu zakrpljene, a baš sam se bio zabrinuo jer ovoga puta treba po mraku da prođem tu deonicu. A i neka sitna kiša je rominjala, pa je vidljivost bila dosta slaba.

Otprilike ovakva rupa. Samo je asfalt bio deblji,
pa je i udarac bio žešći... (foto je sa google)
Buuum.... Traaaas...

Video sam je, ali kasno. Velika rupa: oko pola metra u prečniku i oko 15-20 cm duboka. Jako sam udario prednjim levim točkom, a čini mi se da je i zadnji levi udario. Rupa na metar od sredine puta, tačno tamo gde prelaze točkovi.

Sreća u nesreći je bila ta što je baš tu postojalo neko proširenje puta sa desne strane. Ulaz u neko skladište, tako nešto. Bili su parkirani bager i kamion ispred.

Guma je počela da "zviždi", naravno, a ja sam koristio poslednje momente (dok potpuno ne ispusti vazduh, pretpostavljao sam) da se lepo namestim (parkiram), jer me čeka zamena točka, dizalica i ta sr.... Znači, tamo gde je ravno.

Izašao sam napolje da pogledam štetu. Guma je još "sviruckala". Polomljen onaj plastični poklopac...

Prošao je neki kamion, pa sam se setio da pomerim kombi još malo u stranu, da me ne isprska neka budala (vlažan kolovoz, a ima ih i koji jure k'o ludi) dok budem menjao točak. Kišice nije bilo više. To je dobro...

Izašao sam ponovo i pogledao: felna je bila dooobro udarena i iskrivljena na jednom mestu. Ali guma više nije ni pevala, ni svirala. Zadnji točak je bio skroz ok, iako sam siguran da je i on udario. Ali nisam imao nameru da mozgam kako je sad pa to moguće.

Nešto mi je palo na pamet... Pa kad je već guma tako "nalegla" (ne ispušta više) i nije mnogo omekšala, mogao bih i da ne menjam taj drljavi točak po mraku i na hladnoći, a? Čuknuću malo felnu, ispraviću je, pa mogu sutra po danu na tenane da stavim rezerni točak.

I tako i bi. Čukao sam, čukao... nije da nisam čukao. Ali slab mi je bio taj čekić. A znam da imam negde i jedan veći. To pamtim, jer su mi ga nedavno panduri našli kada su me detaljno pretresali (pisaću o tome uskoro), pa su me pitali šta će mi on...

Potrudio sam se i našao taj veliki čekić i za čas ispravio felnu. Razmlatio sam se k'o lud, pa su psi iz obližnjeg sela počeli horski da laju. A meni je došlo da im kažem ono: "Lajte kerovi Jakobsfelda", ha, ha... Ko je gledao "Salaš u malom ritu", tj. njegov nastavak "Zimovanje u Jakobsfeldu", zna tu scenu sa Slavkom Štimcem.

Elem, načukao sam (s oproštenjem), tu felnu, kompresorom napumpao gumu i nastavio put. Ostalo mi je još oko 40 km vožnje. Na jednom mostu sam video ogromnu rupu, pa sam rešio da upamtim to, jer ću istim putem da se vraćam za 3 dana. Usput mi se stalno činilo da mi nešto lupka, svirka, podrhtava tamo napred levo, pa sam čak i stao jednom da proverim. Sve je bilo ok, pa sam nastavio. "Verovatno mi se pričinjava", zaključio sam mudro...

(Vraćajući se kući, video sam na "mom mestu" dva automobila: ili je neko stao da pomogne čoveku u nevolji ili su se obojica "skrkala" na istom mestu na kome sam i ja. A malo dalje, sa moje strane kolovoza, bila je jedna stvarno ogromna rupetina i... naravno, 50 metara dalje, čovek je menjao točak. Ja sam je na sreću promašio. Ko zna koliko će biti polomljenih točkova dok ne "padne" krpljenje. Pa zar policija nije videla sve te rupe i obavestila nadležne? Je l' treba najpre neko da pogine?)

Stigao sam u taj grad u koji sam bio krenuo. Uključio sam se u glavnu ulicu baš ispred policijskog automobila. Pu majku mu... a treba za jedno 200 metra da uđem u jednu sporednu ulicu, u kojoj je skretanje sa (moje strane) glavne ulice zabranjeno. Ušao sam u jednu ulicu ispred, k'o bajagi (samo 5 metara), samo dok prođu panduri, pa se vratio na glavnu. Našao sam odlično mesto za parking u toj jednosmernoj ulici. Samo sam morao da se okrenem naopakao, pošto je malo strma ta ulica, pa da ne spavam sa glavom na dole okrenutom. Ako me vide policajci, valjda neće da mi napišu kaznu pretpostavljajući da sam ušao u ulicu iz kontra-smera, pa sam zato parkiran tako naopako... Ne znam šta zakon kaže u ovom slučaju, ali jesam vozio 2-3 metra u kontri dok sam se parkirao, što jes'-jes'...

==================================================================

09.03.2012. (petak)

- Datum me uvek podseti na one prve demonstracije protiv Slobe, 1990-te. Trebalo nam je posle još 10 godina da ga skinemo sa grbače...

- Kiša me zezala ceo dan, pa sam morao pod balkon. Naravno da u "sumnjivim" periodima za sviranje biram gradove u kojima imam i tu rezernu varijantu (dobar balkon) na raspolaganju.

Posle svirke sam gledao na internetu (na telefonu) kakvo će vreme biti narednog dana. Tu gde sam bio, očekuje se kiša (u blizini je jedna planinčuga), pa sam rešio da odmah odem u jedan drugi grad, iako je trebalo tek sutradan, posle (pre)podnevne svirke, da otputujem tamo.

Krenuo sam oko 22h. Put će biti kratak, samo 60 km. Najpre sam dopumpao prednju levu gumu, jer nije bila "na nivou" ostalih... Usput mi je opet, kao, lupkalo tamo napred kada vozim malo brže, pa sam se setio da to sigurno lupa polomljeni plastični poklopac za felnu. Stao sam i nogom polomio taj "višak". Na onoj slici gore se vidi kako to sada izgleda.

Stigao sam. Prestala je kiša, pa sam otišao da radim, jer znam da se ovde ljudi do kasno muvaju po gradu. Kome bi ikada palo na pamet da svirka u martu mesecu može da se započne u 00:05, i da se završi u 02:20, neka digne ruku!

Svirao sam ispred banke. Svetlo im se nešto pokvarilo, pa je treperilo, tako da sam imao i light show...

==================================================================

10.03.2012. (subota)

Ujutro nisam išao na posao, spavao sam. Pripremao sam se za veče. Plan je bio sledeći: sviram od 18:00 do 21:00, zatim pauza (klinci prave frku po gradu, galame), pa ponovo od 23:00 do 03:00 (tj. dok ima posla).

-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Moj tast se oženio dosta kasno, moje ženče je najmlađe njegovo dete, pa je otac prilično stariji od nje. Rođen je u proleće 1925. Našem sinu je on deda, pa smo i mi navikli da ga zovemo tako: deda. Ne zna se tačno datum kada se rodio. Tako je to bilo nekada davno: upiše se u knjige neki datum bezveze, kol'ko da ima nešto.

Znači, 87 godina.

U bolnici je bio već 20 dana, tako da ja nisam svirao poslednja 3 vikenda, jer je moja "Ulična" koristila svaki trenutak da skokne do njega (varošica, u blizini sela u kome je odrasla), pa sam ja morao da čuvam sina. Ali pošto se tastov boravak u bolnici odužio, angažovali smo jednu tetku za bejbi-sitingovanje, da bih ja mogao malo i da radim.
-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Baš kada se prvi deo svirke bližio kraju, bilo je oko 19:45, zazvonio mi je telefon. Nisam odgovorio, jer sam mislio da ja kasnije pozovem (imam besplatne minute na raspolaganju), čim završim. Međutim stigla mi je i SMS poruka od žene. Pisalo je: "Dođi. Dedolino..."

Zvali smo ga tako - dedolino...

==================================================================
==================================================================

Stigao sam kući pre ponoći, okupao se, presvukao, pokupio tetku (taština sestra) [teča je stigao da je zameni] i otišli smo kod dedolina....

87 godina i najprirodnija moguća smrt (postepeno se "ugasio"), svakako nije uteha njegovoj familiji. Moja žena, kao i svi ostali ljudi na svetu, imala je samo jednog oca, a otac samo jednom umire. Sa strane posmatrano, trebalo bi da oni kojima roditelj rano umre - više žale za njim, a oni kojima doživi duboku starost - manje. Ali u praksi nije tako, a i razumljivo je u potpunosti.

Najdirljivije je bilo kada su dolazili da mu zapale sveću njegovi drugari, sve dekice od 85+ godina. Kada je stigao njegov prvi komšija, vršnjak, i rasplakao se dok je govorio kako su se znali 87 godina i nikada se nisu posvađali i meni se "stužnilo".............

U nedelju je bilo hladno i nebo je bilo tmurno. Padala je sitna kiša, a sahrana je bila tužna...

Zbogom, Dedolino...

-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Ali ok... Kako je ovaj blog zabavnog karaktera, moramo ipak da se rastanemo sa osmehom na licu.
Elem, je l' zna neko onaj osećaj... gluvo doba noći, na sredini sobe je sanduk sa pokojnikom, oko njega ljudi sede i ćute, potpuna tišina...
I tebi baš tad počnu da krče creva... :)
-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Broj komentara: 5:

  1. Kad je mom ocu majka umrla meni je jedna rodica umjesto saucesca cestitala praznik, i meni i njemu, mogu ti reci da nam u svemu tome obojici nije bilo svejedno :)

    OdgovoriIzbriši
  2. A sigurno se zanijela, nije namjerno sigurno, al tako nekad ljudi se zanesu i odvale nešto i u takvim trenutcima malo fali da nastane haos :)

    OdgovoriIzbriši
  3. Код мене стомак и глава нису у директној вези. Колико год да неког жалим, оплакујем или кад ме обузимају потпуно супротни осећаји, као дана кад ми се родио син, ја кад-тад огладним. И одем да једем. Шта друго? Кога има, има, а кога нема, шта се ту може. Па је л` треба и ја да не једем па да му се/јој придружим? Јок ја.

    OdgovoriIzbriši
  4. U creva uš'o vazduh, šta da se radi... :)

    OdgovoriIzbriši